BJESOVI - Sve što vidim i što znam (Metropolis)

Činjenica da je za ovaj album potrošeno više od 500 studijskih sati bar površno govori o ozbiljnosti sa kojom su Bjesovi krenuli u novi projekat koji je kad zanemarimo muzički milje u tekstualnu ravan doneo pravoslavni ukus i odlučnost da se bend okrene Višim Religioznim Idejama ("Ispravi mi korak / Ja se spremam da pođem / Moj put je Ijubav / Moj izbor je bol"). Od grupe koja je hard-core legitimno uvela u srpski rock mogao se (logično) očekivati dobrodošli iskorak u još žešću zvučnu furku, ali CD "Sve što vidim i štoznam" - vrsta je zagonetke sa nekoliko Ijuštura koju valja pažljivo Ijuštiti ne bi li se nešto propustilo.
Naime, Bjesovi su (makar zbog prethodnog albuma) imali savršenu šansu da novim albumom postave nedostižne standarde produkcije, uključujud tu i zvučni zid Poruka Tvorcu na način na koji to niko pre njih nije radio; opsednutost pravoslavljem (sasvim legalna u zemlji krcatoj multietničkim veroispovestima) ovde jeste u funkciji muzike same, nikako obratno - što jeste šteta, jer su Bjesovi u devet pesama pokazali da njihov potencijal daleko prevazilazi okvire Čistog Zvuka, naročito kad se Ozbiljnost udruži sa Idejom; ali, glavni problem Bjesova jeste upravo u smrtonosnoj ozbiljnosti koja ubija svaku vrstu paralelnog hard-core života, ovde glumljenog kroz minimalističke zvučne forme, kroz atraktivne rifove, pretece-edukativne vokale i sveprisutnu produkciju u kojoj je snaga svedena samo na ekscese, nikako na Suštinu, što - budimo iskreni - počinje da zamara, kao da se Nikolaj Velimirović prihvatio gitare, pa drvi li drvi, do Irineja Bulovića i natrag. Mogu da razumem pravoslavne porive mada ih ne odobravam; mogu da shvatim potrebu Bjesova da budu Izvan Svega - ali, njihov meki hard-core ovog puta (čak i kad je cinično skinut s James Bond teme - kao u pesmi "Sve će se doznati") nema silinu koja bi bila relevantna i esencijalna (kao na prvom albumu); verujem da su vrlo razložni stihovi ("Ti si Ijubav, koja daje nadu / Ti si onaj koji daje snagu / Ti si onaj koji voli / Ti si onaj koji prašta / Ti si onaj koji pruža ruku / Onaj koji vodi me / Uvek tu kraj mene / Večni mir, istina, radost / Ti si sve što vidim i sve što znam") prava mera Verovanja, ali ono što sve vreme smeta jeste paraduhovna potreba samoreklamiranja da su baš Bjesovi, i niko drugi, Spasitelji hard-core-pravoslavlja, ma što to značilo Patrijarhu Pavlu.
Nemam pojma šta Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) ima s Bjesovima, ali CD "Sve što vidim i što znam" daleko je od Rif-Raf-Fuck You refrena na koji su nas Bjesovi naučili prvim albumom. Možda sam, kao ateista, sasvim nepogodna ličnost za recenzenta (bez obzira što slavim slavu Svetog Đurđica, 16. novembra), ali ovo nije ploča koja zaslužuje da zastupa Pravoslavlje; Bjesovima bi bilo bolje da se okrenu muzici i tako pokušaju da Gornji Milanovac dovedu na mapu Sveta. Ovako, sve izgleda kao polovičan pokušaj pomirenja SPC ideologije i USA zvučne mitologije; rezultat je, razume se, samo...

Petar Luković